Vera je uverenje o stvarima koje se ne vide i stvarnost onoga čemu se nadamo. Sigurno saznanje da je ono što Božja Reč kaže uvek istinito i da se ostvaruje u svim okolnostima. Vera izražava unutrašnji odnos čoveka prema Bogu.

Bez vere je nemoguće stupiti u lični odnos sa Bogom, niti primiti blagosov od njega. Biblijska vera je u osnovi dar od Boga kroz koji čovek postaje deo Božje pravednosti.

Vera dolazi iz propovedane Božije reči koja je nadahnuta Duhom Svetim. Na taj način duh vere ulazi u srce slušaoca, omogućavajući mu da veruje u Božje otkrivene istine. Predmet vere će u životu vernika biti delotvoran kroz ispovedanje.

Pored takozvane opšte vere čija je nagrada spasenje, Biblija govori i o veri u životu vernika kao o plodu Duha – što je posledica življenja sa Gospodom.

Osim toga, Sveto Pismo takođe govori o daru vere kada neko u kritičnoj situaciji zna da se osloni na veru u Božju Reč, a to je od Boga nagrađeno na nadprirodan način.

Vera je takođe duhovno oružje: štit za odbijanje neprijateljskih napada. Vera se može povećati slušanjem i ispovedanjem Reči Božje, postom i molitvom preko Duha Svetog.

Zbog Adamovog greha svi ljudi se rađaju pokvarene prirode, čemu je posledica grešan način života. Koren greha je nevera, udaljavanje od Božje reči i zakona. Pored Božje dobrote Biblija otkriva i moć ljudskog zla i pokvarenosti od kojih čovek ne može da pobegne svojom snagom. Ova beznadežna situacija je zahtevala Božju naprirodnu intervenciju.

Reč koju oživljava Duh sveti omogućava grešnom čoveku da raskine sa svojim pokvarenim načinom života i živi po volji Gospodnjoj. Ova promena označava obraćenje.

Proces obraćenja:

• pokajanje koje se zasniva na ličnoj unutrašnjoj odluci pojedinca i njegovim ražalošćenjem zbog greha,

• poniznost pred Bogom u kojoj obraćenik priznaje svoju grešnost,

• lično prihvatanje žrtve pomirenja Isusa Hrista i zazivanje Njegovog imena u pomoć,

• iskreno priznanje grehova sa slomljenim srcem

• odvojiti se od grešnih postupaka i načina života, napustiti ih i slediti Isusa Hrista.

Plod pokajanja je opravdanje od greha, što znači da Bog obraćeniku pripisjue pravednost Isusa Hrista. On je oslobođen konačne presude greha i krivice i veruje da je zadobio večni život kroz Isusa Hrista.  

Molitva spasenja:

Nebeski Oče! Dolazim pred tebe u ime Gospoda Isusa Hrista. Priznajem da si ti svemogući večni Bog, Tvorac čitavog svemira. Ja sam takođe tvoje stvorenje. Priznajem da sam grešan čovek i da sam mnogo sagrešio protiv tebe. Ali danas odlučujem da se pokajem i prihvatim žrtvu Isusa Hrista. Zato otvaram svoje srce, svoj život. Molim te, Gospode, uđi u moje srce. Oprosti moje grehe, oslobodi me od greha i svih njegovih posledica. Verujem u tebe, Isuse. Verujem da si ti sin Boga živoga, koji je umro za moje grehe i ustao iz mrtvih da me opravda. Prihvatam te kao svog Gospoda, svog Spasitelja i predajem ti svoj život. Izbavi me Gospode! Stvori čisto srce u meni! Obećao si da ćeš svima koji kucaju otvoriti vrata. Želim da budem u prisustvu Boga a ti si put. Molim te, uvedi me u prisustvo Svemogućeg. Hvalim te i blagosiljam. Volim te Gospode svim svojim srcem, dušom i snagom, u ime Isusa Hrista. Slava Bogu sada i uvek. Amen!

Spasenje je besplatni dar od Boga koji izražava Božju beskrajnu ljubav i milost. Za ostvarenje spasenja Hrist se dobrovoljno predao Ocu koji ga je pomazao da izvrši ovaj zadatak i poslao ga u svet. Božji sin je na zemlji postao čovekom u telu Isusa Hrista. Nakon što se krstio i ispunio Duhom Svetim, propovedao je Evanđelje o Božjem carstvu, činio čuda i znakove i oslobađao ljude od demonskih sila.

Stradao je zbog progona i ismevanja ljudi, bio je razapet za vreme vladavine Pontija Pilata, umro, bio sahranjen i vaskrsnuo trećeg dana, kako su proroci predskazali. Vazneo se na nebo i sedi s desna Ocu, zastupa za nas i čeka da neprijatelji budu stavljeni pod njegove noge.

Glavne oblasti izbavljenja:

• Isus Hrist je postao greh za svakoga da bi oni koji veruju u Njega dobili oproštenje grehova i večni život; time su oslobođeni ropstva smrti i obnovljeno je njihovo lično zajedništvo sa Bogom.
• Isus Hrist je umro i vaskrsnuo da bi se vernik oslobodio svoje pokvarene, Adamske prirode i postao deo Božanske prirode.
• Isus je naneo odlučujući poraz Sotoni i njegovom carstvu, oduzeo mu oružje i svojom krvlju otvorio verniku put u carstvo Božje i nebo, izbavivši ga od Satanine moći. Takođe, omogućio ta krv verniku omogućuje da vlada nad satanskim i demonskim silama.
• Na sebe je uzeo patnje, bolesti i bolove čovečanstva kako bi se narod Božji iscelio u njegovim ranama.
• Oslobodio je čovekov život od truleži i ispraznosti i obdario vernike bezsmrtnošću i nepropadljivošću.
• On postade prokletstvo za svakoga, da bi oni koji veruju u njega postali naslednici blagoslova Abrahamovih. Oni koji su nanovo rođeni u Isusu Hristu oslobođeni su konačnog suda, prokletstva i dobili su moć da postanu sinovi Božji.

Isus Hrist je postao prezren radi svakoga, da bi vernik imao obilatu korist od njegovog beskonačnog bogatstva i proviđanja.

Bog je odredio hrišćane za aktivan i plodonosan život. Plodovi Duha su posledica života sa Isusom Hristom, koji izražavaju Gospodnju prirodu u verniku.

Najvažniji plod je ljubav koja najviše izražava i dokazuje naše lično zajedništvo sa Bogom. Nedostatak ljubavi čini službu i duhovne darove bezvrednim.

Drugi plodovi su: radost, mir, strpljenje, dobrota, dobrotivost, vernost, krotkost, umerenost. Sve ovo dokazuje iskrenost obraćenja. Njihovo potpuno odsustvo rezultira isključenjem iz Gospodnjeg prisustva i milosti.

Sveto pismo ohrabruje sve hrišćane da čeznu za darovima Duha Svetog u svom ličnom životu i u službi. Rad i ispoljavanje svih ovih darova je poželjan deo bogosluženja. Međutim, njihova upotreba mora da bude u Božanskom poredku, podložna Božjoj Reči. 

Natprirodni darovi Svetog Duha mogu da se podele u tri kategorije:

• takozvani darovi otrkivenja (govor poznanja, govor mudrosti i razlikovanje duhova);

• darovi sile (vera, isceljenje i čudotvorstvo);

• darovi govora (prorokovanje, različite vrste jezika i tumačenje jezika).

Svrha ovih darova:

• nastavak i širenje službe Isusa Hrista u svim narodima;

• izgradnja i učvršćivanje tela Hristovog;

• zadovoljavanje i obezbeđivanje duhovnih i fizičkih potreba crkve.

Sveto Pismo podstiče sve hrišćane da žele darove Duha Svetog u svom životu i službu. Rad i ispoljavanje svih ovih darova je poželjan deo bogosluženja, međutim njihova upotreba mora da bude u dobrom i ispravnom poretku, podložna Reči Božjoj.

Čitavo Sveto Pismo je pisani oblik Božje reči. Njegov autor je jedini živi istiniti i stvarni Bog, Bog Abrama, Isaka i Jakova, Otac i Bog Isusa Hrista, koji je otkrio svoje večne istine preko svojih slugu pomazanih Duhom Svetim i uputio ih da zabeleže Njegovu reč u pisanom obliku.

Biblija, koja se sastoji od Starog i Novog Zaveta (66 knjiga), ne sadrži greške. Između ova dva dela nema protivrečnosti, ali oni čine jedno neprekidno, jedinstveno Božje delo, dopunjujući se, objašnjavajući i tumačeći se međusobno.

Duhom Svetim oživljena reč je izvor, temelj, mera i vrhovni cilj hrišćanskog života i služenja, apsolutni autoritet kome je potčinjena celokupna ljudska i duhovna stvarnost.

Isus Hrist je – posle svog uznesenja kao Glava Crkve – u Crvku stavio darove služenja. Pet najvažnijih su: apostol, prorok, učitelj, propovednik Radosne vesti (evanđelista), pastir.

• Apostol: sluga (bukvalno: glasnik) Isusa Hrista, čiji je zadatak da sadi, osniva i ojačava crkve, kao i da vrši nadzor nad funkcionisanjem lokalnih zajednica.

• Prorok: govori u ime Božje izjave i vizije primljene od Boga za crvku. Prorokova poruka izgrađue, podstiče i teši crvku.

• Učitelj: na osnovu Božje Reči usavršava, obučava i izgrađuje Crvku u poznavanju Boga.

• Propovednik Radosne vesti (evanđelista): glasnik iskupljenja Isusa Hrista, koji ovom delatnošću postavlja temelje crkve.

• Pastir: čuvar, vođa i staratelj ovaca Isusa Hrista u Crkvi, koji pod rukovodstvom Duha Svetoga obezbeđuje duhovnu hranu vernicima koji su mu povereni.

Kroz darove služenja Isus Hrist vodi, gradi i uči Crkvu.

Isus je one koji su išli za Njim nazvao učenicima – kasnije, oni su prvi put u Antiohiji nazvani hrišćanima. Svrha Isusa Hrista je da uvede one koji veruju u čvrst učenički odnos sa Njim.

Uslovi učeništva:

• neka Isus Hrist bude centar života vernika (drži se njega više od roditelja, rodbine i sebe)

• počinjavanje sopstvene volje i individualnosti volji Božjoj, vodstvo Duhom Svetim.

• predavanje materijalnih dobara Bogu kako bi savest bila slobodna od svih materijalnih verdnosti i stvari. Božja volja je da vernici svime što imaju – kao i dobrima koja su im poverena – upravljaju na slavu Božju.

• posvećenost Božjoj istini i povezanost sa darovima služenja koje je Isus Hrist stavio u Telo Hristovo (Crkvu).

Nakon ispunjenja ovih uslova, u životu vernika sledi period učenja tokom kojeg nanovo rođeni hrišćanin uči glavna učenja Svetog Pisma i uči da čuje glas Duha Svetoga i da mu bude poslušan.

Hristova priroda počinje da se otkriva u karakteru i ponašanju vernika. Božja volja u životu svakog učenika Isusa Hrista je da bude svet, bez čega niko ne može da uđe u prisustvo Boga slave.

Kao rezultat ovog procesa, vernik postaje učenik u bukvalnom smislu. Ovo može da bude praćeno slanjem na službu ili imenovanjem na neku funkciju, čija je primarna svrha da pozove i obrazuje nove učenike za Isusa Hrista.

Anđeli su duhovna bića koja su stvorena od Boga da se podrede Njegovoj volji. Oni su bezbrojni, superiorniji od čoveka po snazi i moći.

Anđeoski poredak se sastoji od Gospodnjih anđela i Sataninih anđela. Dužnosti prvih su: slavljenje i obožavanje Boga, izvršavanje njegovih zapovesti, prenošenje Božanskih poruka, služenje vernicima, a naročito zaštita dece.

Oni doprinose ostvarenju Božjih planova i obećanja (na primer: objava spasenja, borba protiv neprijateljskih sila na strani Božjeg naroda, izvršenje Božjeg suda). Biblija zabranjuje obožavanje anđela.

Crkva je skup ljudi pozvanih od Boga na nadprirodan način, koji veruju u Isusa Hrista i koji su nanovo rođeni. Crkva je vlasništvo Isusa Hrista, koju On gradi i usmerava. Isus Hrist ima samo jednu Crkvu koju čine sve lokalne zajednice.

Pod lokalnom Crkvom, Biblija podrazumeva zajednicu svetih koji žive na datom mestu i vremenu. Crkvi pripadaju koji su umrli pošto su prihvatili Božje iskupljenje; takođe i oni koji žive pošto su verom primili spasenje; kao i one koje će Bog u budućnosti pozvati.

U Bibliji se Crkva pominje i kao Telo Hristovo. To je živi organizam u kome su članovi međusobno povezani, a telo sarađuje sa glavom, Isusom Hristom. 

Sveto Pismo predstavlja Crkvu i kao Nevestu Hristovu: zajednicu onih koji su očišćeni krvlju Isusa Hrista, sveti su, obučeni u pravedna dela i čekaju dolazak mladoženje i sjedinjenje sa njim.

Sveto Pismo govori o Crkvi i kao o hramu, građevini, odnosno mestu koje je obitavalište Božjeg Duha i čiji je prvobitni temelj Bog postavio preko apostola i proroka u Isusu Hristu kao kamenu temeljcu.

Reč takođe prikazuje Crkvu kao disciplinovanu i uređenu vojsku koja ima zadatak da potisne i zbaci Satanino carstvo, Bogom danim duhovnim oružjem.

Glavno poslanje Crkve: proslavljanje i obožavanje Boga; svedočenje o vaskrsenju i proslavljenju Isusa Hrista; predstavljanje carstva Božjeg i objavljivanje jevanđelja po celoj zemlji; čuvanje, poučavanje i vaspitavanje članova Crkve kako bi dostigli punu zrelost u Hristu u svim oblastima života.

Bog je stvorio čoveka na svoju sliku, muško i žensko. Iz zemaljskog praha je formirao telo i u njega je udahnuo dah života (ruach). Tako je čovek postao živo biće imajući telo, dušu i duh.

Čovekov glavni zadatak je da slavi Boga, da mu se klanja i da svoju vladavinu proširi na celu zemlju. Bog je Adamu dao Reč čije je poštovanje obezbedilo harmoničnu zajednicu sa Bogom i zaštitu od Satane.

Đavo je iskušao Evu preko zmije koja nije poslušala Reč Božju. Adam je sledio Evu u pobuni i kao rezultat toga oni su ispali iz savršene Božje volje.

Posledice pada u greh:

• pokvarila se priroda čoveka, njegov život je došao pod vlast greha i smrti, usled čega je prekinuta njegovo lično zajedništvo sa Bogom;

• čovekovu moć primljenu od Boga stekao je i uzurpirao Satana;

• čovečanstvo je bilo na milost i nemilost uznemiravanju i gospodstvu demona i zlih anđela, pa su bolest, patnja, bol i lišavanje postali deo ljudskog života;

• čovek i njegove oblasti života bili su podvrgnuti uzaludnosti i prokletstvu;

• pošto se Adam poistovetio sa Sataninim ciljevima, navukao je na sebe Božji gnev, njegov život i delo su podložni sudu i prokletstvu;

Nakon pada Adam i Eva su počeli da žive izvan rajskog vrta, bez Boga, čiji je krajnji rezultat bio da se greh proširio po celoj zemlji.

Biblija ne povezuje bogosluženje sa obrednim oblikom, ali jasno govori o određenim komponentama. To su: molitva (molitva, vapaj, zastpuništvo itd.), slavljenje, obožavnje, propoved, poučavanje, svedočanstvo, pričešće (večera Gospodnja), ispunjavanje duhovnih i fizičkih potreba zajednice kroz delovanje darova Duha Svetog.

Prava osnova hrišćanske vere je vaskresenje Isusa Hrista, što je istorijska činjenica i dokaz vaskrsenja svih ljudi. Vaskrsenje se sastoji iz dva glavna momenta: telo ustaje iz mrtvih, a duh je pozvan od Boga (bilo sa neba ili iz podzemnog sveta), a ličnost osobe se ponovo sastavlja, upotpunjuje i objedinjuje.

Otac je svedržitelj vlasti, koju je dao Isusu Hristu – posle njegovog vaskrsenja – punu vlast na nebu i na zemlji. Isus Hrist trenutno vrši svoju moć na zemlji preko svojih svetovnih i crvkenih slugu.

Brak je sveta, zavetna zajednica  između jednog muškarca i jedne žene koja  se može raskinuti samo smrću.  Jedna od njegovih glavnih ciljeva je rađanje i vaspitanje dece. U prirodnom svetu, brak je takođe simbol koji predstavlja duhovni i duševni odnos između Crkve i Isusa Hrista. U brak se može ući sa mentalnom, duhovnom i fizičkom čistoćom.

Bog je duh, vrhovno, nevidljivo i besmrtno biće, stvarna ličnost, koji je tvorac, svedržitelj i upravnik čitavog svemira (vidljivog i nevidljivog). Njegova prestonica je na nebu, ali on je sveprisutan.

Najvažnija poruka Isusa Hrista je najava dolaska Božjeg carstva (carstva Nebeskog). Božje carstvo nije sa ovoga sveta, niti materijalno, već po prirodi duhovno – snaga, pravda, mir i radost. U tom carstvu se savršeno ostvaruje Božja vladavina u svim oblastima života. Njegov osnivač i kralj je Isus Hrist, čija je zemaljska služba širenje Božjeg carstva.

Biblija govori o nekoliko povrataka Isusa Hrista

Krštenje u vodi je sveti čin zapovedan Božjom Rečju. Tokom krštenja, telo vernika je potpuno potopljeno pod vodom. Najčešći znak ispunjenosti Duhom Svetim je govor u jezicima, što je nadprirodni znak – u ovom slučaju, Duh Sveti govori kroz vernika. Uslov za primanje Svetog Duha je obraćenje i vera u Isusa Hrista.

Rukopolaganje je sveti čin tokom kojeg Božji sluga polaže ruke na drugu osobu za određenu duhovnu svrhu. Obično je praćen molitvom ili proročanstvom.

Sudska funkcija po večnom pravu pripada Bogu, On je sudija svega. Njegov gnev je bio izazvan nezahvalnim i bezbožnim ponašanjem Njegovog stvorenja. U Novom Zavetu, Otac je sudsku dužnost predao Sinu. To je učinio s jedne strane, da bi Sin dobio isto poštovanje poput Oca, a sa druge strane, jer Hrist – koji je sin čovečji, kao i Sin Božji –  saoseća sa čovekom u Njegovom sudu i vodi računa o njegovoj slabosti.

Biblija pominje Satanu (Sotonu) pod nekoliko imena, koja istovremeno definišu njegove glavne aktivnosti. To su: uništitelj, tužitelj, lopov, đavo, klevetnik, otac laži, ubica, bog ovoga sveta, poglavar nebeskih prostora, itd. Od svojih sledbenika organizovao je kraljevstvo, čiji je on vođa.

Savez (zavet) je sporazum između Boga i čoveka, ugovor na osnovu kojeg Bog obnavlja svoju lični odnos sa vernikom. U istoriji spasenja zavet je uvek inicirao Bog, na nadprirodan način. On je razradio detalje i pravila saveza kojima se vernik morao pridržavati. Božja svrha sa savezom je da stvori jedinstvo između čoveka i Boga.